Београдски интернационални модел Уједињених нација, скраћено БИМУН,  петодневни је догађај који се сваке године одржава у Београду. Ове године је прославио свој јубиларни двадесети рођендан.

Модели Уједињених нација се одржавају свуда по свету, а наш београдски важи за пети најбољи на глобалном нивоу. Организује га Удружење за Уједињене нације Србије, и ни мало се не разликује од праве конференције Уједињених нација. При пријави на БИМУН, кандидати бирају комитет УН-а који би желели, а у понуди су: Security Council-Crissis comittee, HR (Human rights Council), UNDP (UN Development Programme), UNFPA (UN Population Fund), UNHCR (UN Refugee Agency) и UNICEF (UN Children’s Fund). Интересантно, али и изазовно је то што је језик конференције енглески, па се ни на паузама нисмо толико служили српским.

Мој избор је био UNHCR, због пређашњег рада са избеглицама који ме је подстакао на додатно истраживање ове теме. Сваки комитет има своју тему, а овогодишња тема мог комитета била је ,,Addressing internal displacement’’ (Решавање унутрашњег расељавања). Сваки члан комитета је представљао по једну делегацију, ја сам, конкретно, представљала Мексико. 

Поента конференције је да се у току тих неколико дана истакну проблеми сваке државе везани за саму тему о којој се говори, и да се последњег дана конференције усвоји резолуција која ће помоћи свим државама у решавању изречених проблема, и коју састављамо сви заједно.

Да би доживљај био још већи, догађај се одржао у просторијама Народне скупштине Републике Србије, дрес код је био врло стриктан, али и правила понашања у току саме конференције. Сваки дан смо имали организован ручак у скупштинском ресторану, паузе су морале да се поштују јер кашњење није толерисано.

Наравно, нисмо само радили. Свако вече смо имали организована дружења, највише због странаца који су због БИМУН-а дошли у Београд. Било је Руса, Турака, Украјинаца, са мном у комитету је био један Исланђанин, а дошле су и две интернационалне школе, једна из Скопља и једна из Темишвара. Ја сам била и домаћин двема девојчицама из Скопља. Од вечерњих активности, имали смо организовану вечеру у једном ресторану на Ади Циганлији и то вече је било посвећено странцима који су имали задатак да припреме националне презентације. Исланђанин, Фридрик, имао је презентацију са сликама и донео је традиционалну храну са Исланда. Румуни су певали и играли, Македонци играли и донели македонске специјалитете итд… Још две забавне активности које смо имали су БИМУН журка (сваки комитет се организовао за себе, ми смо се одлучили за локал Shootiranje на Зеленом венцу) и дипломатски бал у хотелу Мона Плаза на Дорћолу.

Свакоме кога занима дипломатија од срца препоручујем БИМУН јер је ово сјајна прилика да се опробате у нечему несвакидашњем, и нечему што је и те како блиско и слично стварном свету, и поврх свега радите на побољшању свог енглеског језика.

Радујем се БИМУН-у 2024. и сигурна сам да ћу изабрати исти комитет.

Милица Мишић IV-4