Шта је знаковни језик?

Знаковни језик представља употребу различитих мануелних гестикулација и говора тела како би се пренело жељено значење. Користи се као језик глувих и наглувих особа и омогућава им комуникацију и изражавање мисли и емоција. Иако није типичан језик, он је природан, и као и сваки говорни језик има своју морфологију, фонологију, семантику и синтаксу, али нема писану форму. 

Знаковни језик није универзалан, већ свака земља има свој знаковни језик са граматиком. Чак и унутар једне земље, попут дијалеката, знакови могу да се разликују.

Осим националног језика постоји и интернационална знаковна комуникација, која није језик, због тога што нема своју граматику и лексику, али се такође користи за споразумевање.

У знаковним језицима важну улогу игра дактилологија, односно ручни алфабет. У Србији корист се комбиновани ручни алфабет, у коме су слова приказана комбиновањем положаја прстију једне или две руке, а поред комбинованог још постоје и једноручни и дворучни алфабет. Њиме се приказују појмови који у знаковном језику не постоје.

Како би савладали говорни језик, глуви и наглуви људи морају стећи исте вештине као и људи типичног развоја. Они истовремено уче усмени и писани говор, док људи без слушних проблема прво уче говорни, а након њега писани говор.

Знаковни језици организују фонеме (чериме, како се зову у знаковном језику) у семантичке јединице са значењем.

Правописна правила знаковног језика усвајају се функционално и ослањају се искључиво на правописну норму.

Граматичка правила српског знаковног језика поклапају се са правилима српског говорног језика.

Азбука српског знаковног језика.  

                                                                    Ана Свитлица 3-4