Јелена Везмар је некада била ученица наше гимназије, док је данас успешна млада уметница, чија се прва самостална изложба налази у Дому омладине у Београду.  Завршила је основне и мастер студије примењеног сликарства на Факлутету примењених уметности у Београду, а учествовала је у многим уметничкиим и филмским пројектима, као и групним изложбама.

У библиотеци школе, у оквиру Мејкерс лаба, 23. фебруара 2024.  у госте је дошла Јелена Везмар, причајући нам о свом сећању на Шесту, стварању и путу ка свом садашњем занимању.

Јелена је рекла како јој је Шеста остала у лепом сећању, иако је средња школа скоро свима буран период у животу. Сада када је након толико година поново ту, осећа се као код куће. У Шестој је волела то што је у школи проводила квалитетно време, јер је свакога дана радила нешто корисно. Школски живот је био веома динамичан, професори су увек били спремни за разговор, а наравно, поред свега тога, као и сви ми, волела је дружење и време проведено са пријатељима. Каже да осим друге године гимназије, коју није волела због броја предмета и количине обавеза и неких обичних средњошколских проблема, нема других ствари које су јој остале у неком негативном сећању. 

Искуство на факултету јој је можда најбољи период у животу. Први пут је радила оно што заиста воли и била окружена људима истих интересовања, који воле сликање колико и она. Цео процес спремања и уписа на факултет био јој је потпуно природан и нормалан. 

Својим сликама, које се сада налазе у Дому омладине, приказала је рупе у сећању. Свако од нас другачије памти одређени тренутак у животу, јер наш мозак не може да запамти сваки детаљ неког момента, затим те рупе попуњава ониме чиме мисли да се уклапа у ту слику како би настала нека целина. На пример, када покушамо да се сетимо неког заласка сунца, да ли се ми детаљно сећамо баш тог заласка или наш мозак прави одређени колаж? Намерно или случајно, сећање је подложно промени.

Чим је завршила факултет, добила је прилику да ради на пројекту филма Сељани. Конкурс је био напоран, трајао је три круга, на њега се пријавило преко двеста сликара, од којих је њих седамнаест било из Србије. Филмски процес је другачији од стандардне уметности, више је као посао и нема толико простора за креативност. Пројекат је био предиван, али веома интензиван и напоран. Тек након завршетка филма је имала времена да се посвети својој уметности и тада је почела да спрема изложбу. 

Каже да од уметности може да се живи, тешко је, али упорношћу и радом је могуће то остварити. Труд је веома битан, треба имати свој занат који може да се прода. Постоји мали проценат људи који може да живи само од чисте уметности, као на пример само од сликарства, зато већина уметника поред тога ради нешто слично, што је применљивије. Уметничке вештине могу да се примене на многе начине, Јелена је радила и као декоратор сета на филму, где је требало од нових предмета направи старе. 

Ђацима Шесте саветује да прате своје снове. Треба пронаћи нешто што волимо и без обзира на причу околине можемо то да изгурамо и уживамо у ономе што радимо. 

Софија Лазић 3/6