Обележје већине српских породица је крсна слава. За многе је овај дан најпосебнији у години. Обичаји о празновању крсне славе постали су основа српског идентитета. Иако се традиције и обичаји углавном разликују у домаћинствима, славски колач, кувано жито, свећа, тамјан и вино уз икону породичног светитеља неизоставни су елементи празничне структуре кад славимо славу.

Како је настала слава? 

Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао своје „домаће“ божанство. По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, након сусрета са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих божанстава.

Тек је Свети Сава успео да замени идоле и божанства великим светитељима Христове цркве, који су постали заштитници и помоћници српских домова и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области. Тако је настала крсна слава. У народним обичајима променило се много тога, али се слава очувала као највећа светиња нашег народа.

Како једна породица почиње да слави славу? 

Крсна слава преноси се са колена на колено, са оца на сина, док жене удајом узимају мужевљеву славу.

Уколико синови живе са оцем, славе сви заједно. Али, када се син ожени, оснује своју породицу и одсели из родитељске куће, треба да почне да слави славу у свом новом дому. Погрешно је мишљење и изговор: „Отац ми је жив, он слави“. Чим неко живи засебно, треба да прославља славу у свом дому, јер је крсна слава заштитник домаћег огњишта и Божји благослов за укућане, а нарочито за децу.

Обичаји

Свећење водице. Свећење водице обавља парохијски свештеник, а за ову прилику, домаћица припрема једну посуду са водом, букет босиљка, малу свећу, кадионицу са брикетом и тамјаном, и списак укућана. Све ово се поставља на сто у соби у којој се налази икона. Добро би било да сви укућани буду присутни кад се свети водица, због чега се свештеник раније најављује. Кад се водица освети, сви укућани треба да попију по мало, а остатак се користи за прављење славског колача.

Славски колач. Дан уочи славе домаћица куће меси колач од чистог пшеничног брашна, у који се додаје мало богојављенске и освећене водице пред славу. Колач се украшава разним украсимаа, на централном делу треба да се нађе украс са симболом ИСХС (Исус Христос побеђује).

Славска свећа. За славу треба купити већу воштану свећу, која се поставља у свећњак и посебно украшава. Пали се на дан славе, пре сечења колача (уколико се обавља у кући). Домаћин се прекрсти, изговори молитву и упали свећу шибицом. Свећа и њен пламен симболизују светлост науке Христове.

Славско жито. Уочи славе домаћица припрема славско жито. Жито се спрема од чистог и отребљеног зрна пшенице у чистој води. Затим се цеди и меље, а ради лепшег укуса, додају се млевени ораси и млевени шећер. Славско жито се затим пребацује у лепу, ниску чинијицу, лепо се обликује и украшава такође орасима и шећером. Приликом освештавања колача, носи се и жито – у средину се ставља и пали свећица, жито се такође прелива вином у облику крста, а затим се свећица вади. На њено место можете да ставите неки цвет.

Славска трпеза. Поред набројанога, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па чак и трећи дан славе.

Најчешће српске славе. На првом месту налази се Свети Никола (19. децембар), затим Ђурђевдан (6. мај), а на трећем месту је Аранђеловдан (21. новембар).

Марија Поповић 3-4