Музика се, као и свака друга уметност развијала кроз уметничке правце. Двадесети век у музици је познат као „доба музичке разноликости“ због много експериментисања које је довело до различитих дела. Почетком двадесетог века, доминантан је импресионизам. Представници овог периода су Равел и Дебиси, код којих се уочава атоналност, расцепљеност мелодије у фрагментарне делове, коришћење поприлично дисонантних акорада и некарактеристичних комбинација инструмената, али форма дела је и даље присутна. Проблем настаје појавом експресионизма. Појам тоналитета се у потпуности избацује, а форма постаје никад слободнија. Прекида се са свом дотадашњом традицијом. Потребно је нагласити и да су уметници овог периода били лабилног психичког стања. Хаос у свету утицао је на губитак личног идентитета, а у потрази за оним правим ја, уметници су се окретали психоактивним супстанцама, под чијим су утицајем стварали. Предност овог периода је то што до изражаја долазе композитори из разних делова света. Многи музички критичари рећи ће да је музика двадесетог века уметност високе вредности коју је тешко разумети. Међутим, велики број људи, оних образованих, али и необразованих, за овакву музику би рекло да је непријатна за слушати.
Дисонантна сазвучја и звукови који се добијају неисправном употребом инструмената били би ефектни у једном моменту, али не звуче добро када су фреквентивно заступљени кроз цело дело. Дела су обично пуна мотива неповезаних у форму што доводи до брзог губитка пажње слушаоца. Одсуство форме се у уметности показало као лош принцип. У књижевности, уколико роман нема композицију или фабулу, досадан је и не привлачи пажњу. Тако и у музици, ако дело нема мотиве који су мотивским радом повезани у реченице и веће целине, оно је неухватљиво и конфузно. Велики проблем представља истовремено свирање на различито наштимованим инструментима, што никако не би требало да се тумачи као уметност. Занимљива је прича једног музичког критичара који приликом слушања музике осећа укусе. Како он каже, не може слушати музику двадесетог века јер осећа укус измета. Током двадесетог века, музички стилови су се експресно мењали. Појавила се група музичара која је желела да се врати на старе, претходно утврђене традиције. Тако је настао неокласицизам. Представници су једни од најквалитетнијих композитора, као што су Прокофијев, Стравински, Елгар… Угледали су се на форме класицизма и позног романтизма. Наравно, не треба се враћати на пуку симетричност која је најизраженија код Моцарта, али се угледање на класичарску музику показало као добро. О даљем развоју музике у двадесетом веку је тешко говорити кроз визуру стила, јер је малтене сваки композитор развијао свој упечатљиви начин развоја музичког материјала, без обзира на стил својих савременика.
Душан Радоичић 4/6
Оставите одговор