Верује се да се још није појавио текст који би осликао и описао Скадарлију, њен дух, боемију, мирис и звук. Ни ова прича то неће успети, али ће макар да вас подсети на њене неописиве чари. Боемско ћоше Београда, Скадарлија, некада је била махала насељена Ромима. Било је ту много кривудавих уличица са хановима које су посећивале и српске и турске мераклије. Године 1872, добила је данашњи назив Скадарска улица. С новим именом као да су се у улицу уселили и њен посебан мирис и неупоредива атмосфера. Кафане су се тамо населиле и дале светлост свакој ноћи која је уследила.

У њу се уселио Ђура Јакшић, песник, сликар, драмски писац, боем… Населио се тамо где се пило и веселило, усред тада сиротињске Скадарлије, да не путује далеко до кафане и од ње. Са бројном породицом, становао је у ниској бараци састављеној од собице и кухиње. Ко би слутио да ће из ове неугледне кућице изаћи најлепша српска поезија?

Ђурина кућа је данас место окупљања многих уметника. На њој, већ деценијама, стоји спомен-плоча са његовим стиховима који га можда и најбоље описују. Испред улазних врата налази се бронзани споменик Ђуре Јакшића, један од симбола Скадарлије који пролазнике подсећа на романтичарски дух времена у којем је он живео.

Многе су године прошле од крштења улице и од Ђуриног шетања стрмом калдрмом горе- доле, али харизма те улице и даље привлачи генерације заљубљеника у мирис липа, ћевапа, свежег пива и осећаја пријатне хладовине и у најврелијим месецима.

*Ђуриних седам Шваба или како је једна чувена кафана добила име*

Запио се, познати гост, Ђура „за све паре“ и ,ништа чудно, остао дужан у Кафани код кочијаша. Нагодио се са газдом да му наслика раднике, који су преко пута градили тадашњу Градску болницу. Пошто су били Немци, слика је одмах названа Седам Шваба. Тада је кафана, која је била у данашњој Улици Џорџа Вашингтона, добила своје чувено име.

Ирина Ђорђевић 2/4