Тетовирање је, по дефиницији, трајно уношење мастила различитих боја у кожу помоћу посебно израђених игли. Оно је било заступљено широм света током многих векова. Древно тетовирање је било најшире практиковано међу аустронезијским народима. То је била једна врста технолошког развоја Прото-Аустронезијаца у Тајвану и обалској Јужној Кини око 1500 г.пне. Они су користили карактеристичну технику бушења коже помоћу маља и оштрог алата израђеног од трња цитруса, рибље кости, костију и острига. Маорска племена са Новог Зеланда имају фацијалне тетоваже, а сматра се да реч тетоважа (tattoo) долази од њихове речи tatau. Јапанци се тетовирају такозваним „irezumi“ тетоважама, које су, такође, фацијалне, што је део јапанске традиције. Познато је да је од давнина тетовирање различитих делова тела било распрострањено широм света. У савремено доба тетовирање не познаје границе и људи се тетовирају у свим деловима света. Људи се тетовирају из различитих разлога, најчешће личних, али и због друштвених норми: поједине банде имају свеје тетоваже (америчке банде, јапанске банде – yakuza), поједине религије, народи (Маори, Бербери) као и затвореници. У неким културама тетоваже су служиле као идентификација за ранг или статус носиоца у групи. На пример, рани Римљани су тетовирали робове и криминалце. Тахићанске тетоваже су служиле као обред проласка, причајући историју о животу носиоца. Дечаци који су улазили у мужевно доба примали су једну тетоважу како би се обележила та прилика, док су мушкарци добијали тетоважу другог стила када су се женили.

Данас, све се више чини да људи раде тетоваже из естетских разлога или да би у друштву испали „cool“. Као што некадашње дубоко значење тетоважи, тако и било које друго дубље значење, полако нестаје. Скоро као да је људима битно да лепо и естетски изгледају. Помало је тужно гледати овај процес. Ипак, радије бих га гледала него процес који се дешавао у Јапану, где су тетоваже изазивале стигматизован поглед на њих. Због тога, људи у Јапану се ретко тетовирају, а до скора је тетовирање било забрањено, тако да су му могли приступити само чланови јакуза банди. Данас су забрањени само одређени стилови тетоваже (они повезани са јакуза бандом, тј. стил који је постао познат због њих). У овом примеру видимо прелаз значења из нечег древног у нешто што је повезано са лошим и злим стварима. У том случају тетоваже треба да изгубе лоше асоцијације које буде код људи, али не и оно првобитно дубоко значење.

Због тога што смо део цивилизације, а не у племенима, племенске тетоваже које су за све означавале исто, или где су сви знали значење сваке тетоваже сваког члана, више не постоје. Данас, уколико тетоважа има неки смисао, он варира од особе до особе. Онај ко се тетовира придаје својој тетоважи идејну вредност и остали је не знају осим уколико им та особа не каже.

Као што се значење мењало, тако се и сам процес тетовирања мењао. Од тога како су радили, које материјале су користили и како су их чували и неговали, скоро све је промењено долажењем технологије, науке и медицине. Зна се да су одређене материје које су се раније користиле отровне или канцерогене и због тога се више не користе. Алати су били иглице биљака и старински чекић, рибље игле, животињске кости, металне, исковане игле, игле закачене на штап бамбуса итд. Данас је све то замењено машинским алатом. Оно што је јако значајно за традицију, неке од старијих начина тетовирања, специфичних за одређене културе, и даље се користе, међутим у много мањој мери.

Сама тетоважа јесте уметничко дело. Многи људи носе исте тетоваже, али ипак је свака од њих јединствена јер је носи јединствена особа. Наравно, постоје и оне које су израђене код одређених тату мајстора и специфичне су за особу која се тетовира. Мајстори раде тако што добијају референце или одређене детаље које клијент жели и праве оригиналан, никад до сада виђен цртеж који одговара особи и месту тетовирања.

Често се дешава да након неког времена тетоважа избледи или промени облик. Ово може да се деси уколико се особа не брине о новој тетоважи или тако што је прошао одређени број година, па време уради своје. Велика промена килаже, такође, може да утиче на облик и због тога се женама не препоручују радови који се налазе у пределу стомака. Када се ово деси људи се обично врате у студио да би побољшали постојећу тетоважу. Боја се појачава, линије се поравнају, уколико је то могуће и мастило боје коже се користи да би се посветлели делови коже где се боја разлила.

Постоји много разлога зашто би неко хтео да прекрије или скине своју тетоважу. Она се може прекрити на различите начине. Првобитна тетоважа може да се искористи и да буде део нове тетоваже, али некад може и да се уради скроз нови дизајн преко старог. У најгорим случајевима, када је тетоважа превише тамна или компликована да се прекрије на претходне начине, појединци одлуче да део коже на ком је дизајн, прекрију црним мастилом. Ако особа одлучи да скроз хоће да скине боју са коже, могуће је да се ласерски скине. Овај метод је веома скуп и болан. Након скидања, особа и даље има облик тетоваже само што изгледа бледо и боје је коже па изгледа као ожиљак. Због овога већина бира да не уради ласерско скидање, говорећи да није вредно толиких пара или бола. Међутим, особе које су урадиле нацистичке, расистичке, сатанистичке или сличне тетоваже, обично, проналазе потпуно скидање као једину опцију јер тада и физички и симболично скидају тај знак са себе.

Моња Ђорђевић IV6