Савремено доба карактерише доста новина од којих је једна развој и напредак технологије. Као и свако ново откриће, технологија човечанству пружа нове могућности којима припада и нови вид забаве, видео игре.

Видео игре су најчешће представљене као неко зло. На медијима се приказују као узрок зависности или разлог присуства насиља код младих. Истина је да људи могу бити зависни од видео игара, да неки троше стотине и хиљаде долара на дигиталне додаткe. Када се на телевизији или било где приказује неки размажени, умишљени, агресивни, арогантни адолесцент који је зависник од видео игара, скоро у свим случајевима игрица је крива за његово понашање. Родитељи су обично приказани као жртве које не могу изаћи на крај са својим дететом.

Постоји гомила грешака код оваквих емисија. Пре свега, кривица је сваљена на игрицу. Како је могуће да неживо биће, предмет буде крив? Да ли је, у случају убиства, злочинац оружје или ипак убица? „Видео игрица је крива за агресивно понашање наше деце! Не допуштајте вашем детету да је игра“ , једна је од неколицине нетачних тврдњи исказаних у разним емисијама и вестима. Видео игра не може бити крива за нечије понашање, може утицати на њега, али кривци су родитељи или сам зависник. Зашто родитељи не ограниче својој деци време које ће проводити на рачунару? Уништавате животе својој деци тиме што им допуштате да чине шта хоће, не само у случају видео игара.

Ваш мали „анђечић“ је увек у праву јер сте родили савршено дете. Синчић је добио лошу оцену: „Учитељица је крива, малтретира децу.“ Ћеркица вам има двојку из географије:

„Наставник није нормалан, презахтеван је.“ То што дете зури у екран дванаест сати дневно нема никакве везе са његовим успехом. „Ја и моје дете смо увек у праву“, начин је на који размишљају будале.

Но, о српском комплексу супериорности и о српској егоцентричности може се причати данима и ретко кад ће се нешто постићи, вратићу се главној мисли. Видео игре су много више од онога што медији приказују. Тачно је, изазивају зависност, али зависност изазивају и цигарете, и алкохол и кафа, и шећер па људи ипак радо пијуцкају своје јутарње кафе. Као и све што постоји, видео игре нису једна хомогена смеша. Постоје оне које немају неки културни значај, које су направљене само да би неки капиталисти профитирали, али постоје и друге.

Како се технологија развија настају нове форме уметности. Настају филмови, серије, уметност фотографија. Зашто бисмо видео играма додељивали мање значаја него што додељујемо овим формама уметности? Питам се, сматрају ли људи анимацију уметношћу? Сигурно постоје они који мисле да анимација јесте форма уметности, питање је колико је оних који мисле другачије.

Видео игру Nier:Automata многи људи, високошколовани и не, сматрају уметничким делом. Прича коју она казује је налик неком научно-фантастичном роману. Смештена у далекој будућности, на сцену ступају две врсте, две расе, роботи, представници ванземаљске расе, и андроиди, представници човечанства. Прича је праћена из перспективе два андроида, „људске перспективе.“ Земља је постапокалиптична, људи су били принуђени да се одселе на Месец а њоме харају ванземаљске машине. Андроиди су послати на Земљу да истребе роботе. Истраживајући Земљу, и уништавајући роботе, наши протагонисти 2B и 9S сазнају да су ванземаљци истребљени и да су машине једино што је остало од њихових непријатеља. Такође примећују да су роботи налик људима, о којима су чули само из прича. Роботи проучавају људске списе, опонашају нас и стичу емоције, граде села, насеља, читаве друштвене системе. Игрица референцира разне социолошке теоретичаре и филозофе, Жан Пол Сартра, Емануела Канта, Ничеа… Такође приказује друштвене системе и појмове кроз роботе који су населили Земљу: тоталитарне монархије, комунизам, религију, хијерархију војске… Кулминација радње настаје кад наши протагонисти сазнају да човечанства нема, да је човечанство на месецу давно изумрло и да поруке које добијају шаље њихов врховни пуковник. Игра се бави тешким темама егзистенцијализма и Ничеовог нихилизма. Протагонисти постављају питања сами себи:

„Зашто постојимо? Зашто се боримо кад оно за шта се боримо (човечанство) не постоји?“ Која је поента нашег постојања ако Бога нема? Свако се у свом животу сусретне са оваквим питањима пре или касније, додуше питање не мора увек бити у оваквој форми. Зашто нас је Бог напустио? Зашто има оволико зла у свету? Сва та питања истог су карактера. Самим тим што видео игрица може преиспитивати оваква питања значи да је макар мало културолошки и уметнички значајна.

Квалитет видео игара је спој више уметности и то је још један од разлога зашто треба да буде сматрана уметношћу. Читави тимови визуелних дизајнера, аудио инжењера, продуцената, дигиталних уметника потребни су да би настала једна видео игра. Притом нису поменути ни програмери, ни композитори, ни глумци који дају гласове ликовима, оркестар и професионални музичари. Овај спој музике, визуелних ефеката, добре идеје, сценарија само су неке од компонената ове видео игре. Тема психолошке разрађености главних ликова, њиховог дизајна и дизајна осталих андроида и робота, симболике имена попут Адама и Еве, Паскала, нисам још ни такао, а и не планирам у овом тренутку. Кад бисмо детаљно анализирали игру Nier:Automata, требали би нам сати, можда чак и дани.

Пошто бисмо сегменте ове једне видео игре могли анализирати и тумачити, као што се анализира роман или тумачи нека песма, тврдим да видео игре заслужују да буду назване уметношћу. Ово је један пример од многих који је вредан похвале и величања. Ако страсти као што су певање, свирање, писање, плесање, фотографисање, снимање, кинематографија, глума можемо назвати уметностима, верујем да су и видео игре достојне такве титуле, а ако читање и слушање музике можемо сврстати у радње које могу побољшати и омогућити напредак личности, онда у то спада и играње видео игара.

Никола Панчић 4.6