- Од када предајете у Шестој београдској гимназији?
Предајем од 2000. године. Пре тога сам радила у две основне школе: у ОШ „Војвода Мишић“ и у ОШ „Његош“.
- Професорка сте енглеског језика, шта Вас је инспирисало да се определите за ту професију?
Имала сам интересовање према језицима још од основне школе. Превладала је моја професорка енглеског језика у гимназији, Милка Јовановић. Она је у то време, када је настава језика била по класичној граматичкој методи, унела новине које су мене одушевиле. Била ми је инспирација да почнем да размишљам о студирању енглеског језика у периоду другог разреда гимназије, што сам на крају успела и да реализујем.
- Који Вам је најбољи део посла у школи, а који најтежи, ако постоји?
Најлепши део професије је контакт са децом, а најтежи је администрација. Рад са децом је онај креативни део наше личности, где долази до изражаја љубав према позиву, према предмету који предајемо и наше комуникативне вештине којима се већина нас поноси. Администрација је нужно зло, које морамо испратити и оно нам одузима доста времена. Није много кретивно, мора бити тачно и прецизно. То нам је део посла који радимо, али не са љубављу као што је настава.
- Да ли имате неке методе да ученике мотивишете да уче и заволе енглески језик?
Мислим да је модел наставника најважнији за стварање адекватног односа ученика према датом предмету. Моји ученици јасно и без двоумљења осећају колико ја волим енглески језик и наставу енглеског језика, тако да је сам мој став на часу довољно инспиративан да ученици прихвате да могу и они савладати енглески и да то није баук и да могу да га заволе, можда не баш интезитетом као ја, али у доброј мери.
- Да ли постоји нека анегдота или догађај из младости који Вас је обликовао као особу или професорку?
Има их много. Када сам дипломирала на Филолошком факултету у Београду и започела рад у просвети дала сам себи реч да никако нећу поступати као одређени наставници из моје младости. Трудила сам се током целе каријере да се придржавам тога и успело ми је. Ти наставници су делом значајни јер сам хтела да покажем да може и дугачије, али опет увек истичем оне позитивне примере, моју професорску енглеког и поред ње, моју професорку српског језика и књижевности, Босиљку Милић. Ђак сам Пожаревачке гимназије, једне од најстаријих гимназија у Србији, коју је основао Михајло Обреновић. У току школовања, те две професорке су заиста показале да рад у просвети може бити креативан, инспиративан и изнад свега оплемењујућ за онога ко ради у просвети и за онога ко учи са таквим наставником.
- С обзиром на то да сте се определили за енглески језик, вероватно сте путовали у земље где се он и говори. Како су та искуства утицала на Ваш развој? Коју земљу, коју сте посетили, препоручујете нашој генерацији?
Много, апсолутно много. Боравак у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама за мене је било чисто откровење. На првом месту културолошки, јер тада сам имала прилику из прве руке, да уз дружење са обичним људима у свакодневној комуникацији схватим ширину и дубину језика који сам студирала. Отворило ме је ка том потпуно новом погледу на свет, англосаксонском погледу на свет, на један много другачији начин у односу на силне књиге које сам прочитала. У време када сам ја студирала није било интернета, тако да сам много читала, али тај живи контакт са језиком и са људима у њиховом природном окружењу, нема цену. То је за наставника који предаје језик од круцијалног значења.
- Коју од посећених земаља препоручујете млађим генерацијама, односно која земља је на Вас оставила утисак?
Сматрам да свако, бар једном у животу, треба да оде у Сједињене Америчке Државе. САД је фасцинатна земља, то је заправо читав континент. У два аспекта, по мојој скромној процени, први је слобода идеја и слобода одлучивања, која тамо фасцинира када одете. То свако може да осети, чак и ако не планира да остане да живи тамо. Други аспект је начин друштвеног устројства, како једно друштво функционише. У том друштву испреплетане су невероватне различитости, верске, расне, националне, а држава напредује и расте из године у годину. Треба отићи и провести извесно време тамо. САД није за свакога да одлучи да остане да живи тамо, али је заиста драгоцено искуство у сваком погледу. Мада, Европа је Европа. То је колевка цивилизације, наше место егзистенције и не бих је мењала ни за један други континент
- Који савет бисте дали нашој генерацији?
Овај савет дајем свакој генерацији са којом сам имала среће да радим и сарађујем ових година. Негујте себе духовно, интелектуално, продубљујте и ширите своје видике, упознајте различитости да бисте постали толерантни људи 21. века, широких схватања, да бисте знали да цените и волите оно што имате у земљи у којој сте рођени и поникли, а истовремено и научили да поштујете оно што имају други. Поштујте туђе, а своје чувајте и браните.
Маша Војводић 2/3
Оставите одговор